Bolesti zavisnosti

Mnogi probaju alkohol i piju povremeno, pa ipak, ne postanu alkoholičari. Mnogi probaju narkotike pa ne postanu zavisnici, ili se okušaju u igrama na sreću ali ne postanu kockari. Od čega zavisi da li je neko osetljiviji ili prijemčiv da razvije bolest zavisnosti? Po transakcionoj teoriji deo odgovora se nalazi u psihičkoj strukturi ličnosti, odnosno u načinu formiranja i stepenu razvijenosti ego stanja Roditelj. U Roditelju su sačuvani svi „zapisi“ koje smo usvojili od roditelja, staratelja, učiteljice, vaspitačice, trenera, starijeg brata/sestre, odnosno svih onih koji su za nas bili autoritet. Ti zapisi su o tome kako da brinemo o sebi i drugima, o tome šta smemo a šta ne smemo, kako da umirimo sebe kada se uznemirimo, kako da kontrolišemo impulse koje imamo. Osobe koje nisu uspele da formiraju svoje ego stanje Roditelja, ili su formirale neadekvatnog Roditelja sklone su bolestima zavisnosti. To znači da svaki put, kada se uznemire, kada ne mogu da regulišu jaka osećanja, bilo da se neprijatna (ljutnja, tuga, strah, razočaranje), ili prijatna (sreća, euforija), osloniće se na supstancu. Uzeće narkotike, tablete, popiti alkohol ili otići u kladionicu da bi umirili tenziju koju osećaju, odnosno da bi se doveli u stanje homeostaze.

Ego stanja Roditelj i Odrasli nas zaustavljaju i sprečavaju da sve potrebe zadovoljimo sada i ovde, jer za neke potrebe treba truda i vremena i važno je da postoji određeni stepen frustracije. Deca kojoj su roditelji udovoljavali svaku potrebu, i pre nego što je postojala frustracija, nisu naučila da se nešto mora iako je neprijatno, ili ne sme iako je prijatno. Takva deca u odraslom dobu želeće instant, brza rešenja, trenutno zadovoljenje svojih potreba. Želeće da regulišu svoja stanja neprijatnosti i tenzije što pre jer imaju nizak nivo tolerancije na frustraciju. Supstance nude ta instant rešenja, daju trenutnu gratifikaciju. Oni se neće truditi jer ne umeju i ne znaju kako da zadovolje svoju potrebu, već žele odmah da im bude dobro i zato će uzetu supstancu koja im to omogućava.

Psihoterapijom se pomaže klijentu da izgradi tu negujuću strukturu u sebi (negujućeg Roditelja), koja je važna kako bi se održala stabilna apstinencija. Nije dovoljno samo ukloniti supstancu iz života ili zabraniti kocku klijentu, već je neophodno naučiti ih kako da regulišu svoje unutrašnje stanje bez toga na zdrav način.

Ipak, samo razumevanje teorije i objašnjenje unutrašnjeg stanja klijenta nije dovoljno kako bi se klijent zalečio i oslobodio zavisnosti od supstanci. Neophodan je dugotrajan i sveobuhvatan terapijski rad koji uključuje i klijentovo okruženje, kao i dodatnu stručnu pomoć.

Kao što svako lečenje ne odgovara svakom pojedincu, tako i psihoterapijski pristup i tehnike treba adaptirati prema klijentu kako bi se ostvario napredak. Psihoterapeut treba sa klijentom da istražuje najbolje načine da mu se pomogne. Da bi u tome uspeo, bilo bi dobro da je psihoterapeut upoznat dobro sa ovim problemom, i da poznaje koje sve vrste pomoći su dostupne kako bi mogao da ih preporuči klijentu. Moje višegodišnje iskustvo u radu sa zavisnicima na međunarodnoj klinici, i u privatnoj praksi, omogućilo mi je da se povežem sa stručnjacima iz ove oblasti i da steknem, pored iskustva i znanja, uvid u alternativne metode lečenja koje daju rezultate.  Ovaj uvid mi omogućava da, ako je potrebno, svoje klijente uputim na opcije koje bi upotpunile njihovo lečenje.

Predispozicije za razvoj bolesti zavisnosti (narkomanija, alkoholizam), psiholog Filip Milenović