Zabrane i drajveri

Roditelji svojoj deci upućuju različite poruke o tome šta sme, a šta ne sme. Poruke mogu da budu direktne, verbalne: „Ne jedi čokoladu pre ručka!“, „Vrati igračke u kutiju!“.  Dete može samo da zaključi šta mu je dozvoljeno i na osnovu ponašanja svojih roditelja. Po teoriji transakcione analize, koja je osnova Terapije Novom Odlukom, postoje i patološke poruke koje smo usvojili u detinjstvu od roditelja, i ako poverujemo u njih, mogu da budu naši najljući neprijatelji i uzrok hroničnih problema u životu. Ove poruke se zovu ZABRANE i DRAJVERI.

Zabrane su poruke koje su roditelji uputili verbalno, češće neverbalno, ili je samo dete zaključilo, na osnovu svoje dečije logike, da nešto nikako ne sme ili ne treba.

Drajveri su ono što treba i što mora.

1. Nemoj!

Nemoj da trčiš! Nemoj da pevaš! Nemoj da skačeš u bazen! „Nemoj“ zabrane upućuju strepljivi roditelji koji su užasnuti da će se njihovom detetu nešto loše dogoditi ako nisu u blizini. Kako dete odrasta, roditelj će se brinuti za svaku akciju svog deteta, i tražiće od njega da preispita svoje odluke: „A da ipak ne ideš na tu ekskurziju/rođendan/utakmicu?“. Roditelj može da bude fobičan, psihotičan ili previše zaštitnički nastrojen zbog realnih razloga (bolest, nesreća, gubitak drugog deteta). Poruka koju dete može da zaključi je da svuda vreba opasnost i da je najsigurnije da ne radi ništa. Deca koja usvoje zabranu „nemoj“ misle da sve što urade nije dobro ili sigurno, i traže od drugih da im kažu šta da rade. Kad porastu, postaju nesigurni ljudi koji imaju poteškoća da donesu odluku. Ako ste neodlučni, imate osećaj da tapkate u mestu, ali povodom toga ništa ne preduzimate, veoma je moguće da ste usvojili ovu zabranu.

2. Nemoj da postojiš!

„Volela bih da se nisi ni rodio“, „Da tebe nema odavno bih se razvela od tvog oca“, „Da se nisi rodila, život bi nam bio bolji.“

Nemoj da postojiš je najopasnija zabrana koju dete može da usvoji. Ona je osnova za donošenje samodestruktivnih odluka, često „upadanje“ u životno rizične situacije kao i alkoholizam i narkomaniju.

Ove poruke mogu da se daju i neverbalno- mrštenjem svaki put kad se pogleda dete ili vikanjem kad nešto traži, ignorisanjem deteta kada plače i kada je uplašeno. Fizički i psihički zlostavljana deca usvajaju ovu zabranu. Ako ste razmišljali o samoubistvu ili ste se osećali beskorisno, bezvredno, ili da ne zaslužujete ljubav drugog, moguće je da ste usvojili zabranu na postojanje. Ipak, deca koja su prihvatila ovu zabranu, štite sebe postavljajući uslov- „Dobar sam i treba da postojim sve dok… zarađujem puno novca, imam sve petice, nisam blizak sa drugima, imam partnera.“

3. Ne budi dete!

Ako imate problem da se opustite na zabavama, jer mislite da se samo deca zabavljaju i glupiraju, ili vam je nelagodno u društvu dece, moguće je da ste usvojili zabranu „nemoj biti dete.“ Ovu zabranu upućuju roditelji koji i sami nisu smeli da budu deca, bilo zbog teške materijalne situacije, ili zbog mnogobrojnih braća i sestara. Roditelji koji su detinjasti ili su zavisnici od alkohola i droge, mogu detetu da upute zabranu da ne bude dete, jer ima mesta samo za jedno „dete“. Tada dolazi do zamene uloga i dete brine o roditelju. Poruke kao što su “Odrasti već jednom“, „Velika si da se igraš lutkama“, „Samo mala deca plaču“, mogu da se shvate kao zabrane. Najstarije dete može samo sebi dati ovu zabranu, jer misli da je odgovorno za mlađeg brata ili sestru.

4. Nemoj da odrasteš!

Da li se osećate kao dete u telu odraslog? Da li ste čuli od drugih da ste nezreli? Da li vam članovi porodice i dalje tepaju iako ste u zrelim godinama? Mlađa braća i sestre često dobijaju ovu zabranu. Ako su vam roditelji kao tinejdžerki zabranjivali da se šminkate i izlazite sa dečacima, ili ste u zrelim godinama a i dalje živite sa svojim roditeljima kako bi ste se, navodno, brinuli o njima, moguće je da ste prihvatili zabranu „nemoj da odrasteš!“.

5. Nemoj da uspeš!

Student sa odlukom da ne uspe, trudiće se na predavanjima i vredno raditi, a kada dođe vreme ispita, naći će način da sebe sabotira. Možda će zaboraviti da preda završni rad ili će ga uhvatiti panika pred ispit, ili će se naprsno razboleti. Roditelj ovog studenta je često, ljutito prekidao igru sa svojim detetom,  kada bi primetio da gubi.  A možda roditelj u mladosti nije imao uslova da se školuje, već je morao rano da se zaposli i naporno radi, i zahvaljujući njemu, dete nema finansijskih problema, ide u dobru školu i ima prilike da upiše fakultet. Iako je roditelj ponosan, on može na svesnom ili nesvesnom nivou da zavidi svom detetu pa da ga verbalno podstiče da ima dobre ocene, a neverbalno da mu pošalje zabranu na uspeh.

6. Ne budi svog pola!

Majka koja želi ćerku, i posle dva sina ponovo dobije dečaka, može od njega da sebi napravi „ćerku“. Otac, posle nekoliko ćerki, može odustati od pravljenja sina, pa će jednu ćerku upisati na fudbal i naučiće je da obavlja „muške“ poslove. U porodici gde ima dece oba pola i gde se otvoreno favorizuje jedan, dete suprotnog pola će se truditi da kod sebe podstiče karakteristike privilegovanog pola kako bi dobilo naklonost i priznanje svojih roditelja. „Ne budi svog pola“ zabrana je u suštini „ne budi ti“ zabrana, i može se odnositi i na druge karakteristike kao što su boja kože, fizička građa, boja očiju, sličnost sa jednim roditeljem (koji je napustio porodicu). Odrasli, sa ovom zabranom, osećaju se neadekvatno i kao da nešto u osnovi nije u redu sa njima.

7. Ne pripadaj!

Ako često osećate kao da se izdvajate iz vašeg okruženja, i da vas drugi vide kao nedruštvenog ili usamljenika, verovatno ste usvojili ovu zabranu kao dete. Dete kome roditelji govore da je posebno, da je pametnije (talentovanije, važnije, itd.) od svojih vršnjaka, razviće kasnije u životu osećanje nepripadanja svom poslovnom okruženju, svom gradu ili zemlji u kojoj živi. Menjaće često poslove ili emigrirati. Oni koji se osmele da napuste svoje okruženje i odu u inostranstvo, ubrzo će se i tamo osećati nelagodno, kao da se ni u novoj sredini ne uklapaju i da „štrče“. Takođe, deca mešovitih brakova sklona su da usvoje ovu zabranu.

8. Ne budi važan!

Osobe sa ovom zabranom mogu biti vredni radnici, ali nikad neće tražiti unapređenje. Ako i budu predloženi za napredovanje, naći će načina da se sabotiraju. Uspaniče se kada se očekuje od njih da preuzmu ulogu vođe. Ovu zabranu usvaja dete koje zaključi da ga roditelji ne vole, ali ga trpe sve dok ono i njegove želje nisu važne.

9. Ne budi zdrav! Ne budi dobro!

Dete čiji su roditelji odsutni ili zauzeti poslom, osetiće se usamljeno i napušteno. A onda kada se dete razboli, zauzeti roditelji uzeće odmor i potpuno se posvetiti svom detetu. Dete može da zaključi sledeće: dobiću pažnju i naklonost samo ako sam bolestan/bolesna i ako mi nešto fali. Kasnije, to dete može biti hipohondar, sklono povredama, da bira rizična zanimanja, da ima problem sa ishranom (anoreksija, bulimija) ili problem sa narkoticima. „Dokle god sa mnom nešto nije u redu, dobiću pažnju svoje porodice, partnera, prijatelja.“

10. Ne budi blizak!

Ova zabrana može da se odnosi na fizičku bliskost- kada roditelj retko grli i mazi svoje dete. Može da se odnosi i na emotivnu bliskost, koja se javlja u porodicama u kojima se ne govori o svojim osećanjima. Ova zabrana je u osnovi zabrane „ne veruj nikome“, koju dete usvoji kada jedan roditelj napusti porodicu ili umre, ili je zlostavljano od strane bliske osobe od poverenja. Ova zabrana postaje kasnije mehanizam kojim se osoba štiti. Dokle god se ne vezujem za nekog ili ne verujem nikome, neću biti povređen.

11. Nemoj da misliš!

Nemaš pojma, mali si još, šta ti znaš!? Ti si žensko, ne treba da razmišljaš o tome! Baš si neki pametnjaković! Poruke koje omalovažavaju detetovo razmišljanje podstiču ga da u buduće isključi mozak, da bude poslušno i da nekritički prihvata tuđe stavove ili mišljenja većine.

12. Ne osećaj!

Dečak koji plače i otac mu kaže-„Ne cmizdri kao curica“, naučiće da ne bude tužan. A kad vidi da tatu svi slušaju i da mu udovoljavaju kad je besan, naučiće da je dobro biti besan i da treba da bude besan i kad je tužan, umesto da iskaže svoju tugu na adekvatan način.

Ljutitoj devojčici kojoj mama kaže da je ružna kad se mršti, i da devojčice treba da budu fine, naučiće da ne iskazuje svoj bes. A kad primeti da se svi sjate oko nje i udovoljavaju joj kad je tužna ili uplakana, naučiće da svoju ljutnju zameni tugom i suzama, što dalje u odraslom dobu može da se razvije u depresiju.

Važno je da prepoznamo svoje zabrane, da ih budemo svesni u trenutku kad se aktiviraju, i da donesemo odluku da ih se oslobodimo, i postupimo drugačije.